STAKLENA MENAŽERIJA

Režija:

Ivana Vujić

Igraju:

B.Ljumović, T. Aleksić, O. Malušić, N. Rakočević4

ZA LIRSKO I MOLSKO JOŠ UVEK IMA PUBLIKE I NADE

Zašto si izabrao da radiš Staklenu menažeriju Tenesija Vilijamsa danas?

Da bih režirao bilo koji, pa makar i neki od najvećih komada svetske ili naše klasike, najvažniji je onaj jedan razlog koji odgovara ili koji se odnosi na poslednju reč iz tvog pitanja. Uz sve razloge koji počivaju na nesumnjivim i mnogobrojnim kvalitetima drame Staklena menažerija, način na koji ovaj komad odjekuje danas i ovde zapravo je taj jedan razlog. Ja nemam iluzija da će naša predstava ili ovaj komad promeniti ni ovo što je ovde, ni ovo što je danas. Ali imam potrebu da se založim za pravo slabih, za pravo na nemoć. Porodica Vingfild već je razorena. Komad je počeo mnogo godina pre prvog čina i ono što u njemu najsnažnije vibrira, to je upravo ljubav brata prema sestri i njegova želja da u svetu koji je „danas osvetljen munjama“ zaštiti taj mali plamen jedne sveće. Pravo na slabost i pravo na nemoć zapravo su pravo na najdublju ljudskost.

Šta simbolizuje figurica jednoroga u Lorinoj staklenoj menažeriji?

Jednorog je izumrla vrsta i u našem svetu nema pravo na svoju posebnost i na svoju različitost. Jednorog je zapravo simbol svake Lore Vingfild danas, i njegova krhkost dokazuje brutalnost sveta, brutalnost drugih. Trenutak u kojem udvarač nepažnjom polomi staklenu figuricu jednoroga, zapravo je trenutak u kojem se slama svaka krhkost i svaka posebnost se osuđuje na izumiranje. To je dokaz suvišnosti svakog slabog bića, nešto kao „šesti prst“ o kojem su potresno i duboko već govorile Čehovljeve sestre Prozorov. Na taj način Lorina ljudskost danas postaje anomalija. I ako bismo maštali šta je bilo sa Lorom Vingfild nakon završetka komada, siguran sam da ona nije umrla, nego izumrla.

U kojoj meri je Tom autobiografski lik?

Prema onome što znamo, ima više prepoznatljivih trenutaka iz autorovog života koji su ugrađeni u lik i sudbinu Toma. Ali ono što je veličina Tenesija Vilijamsa  upravo je univerzalnost tih konkretnih, pojedinačnih biografskih podataka. Pa tako, verujem da će svako u publici prepoznati Tomov odlazak kao svoju ličnu žudnju za odlaskom, želju za begom i kao svoju nadu da se sloboda uopšte može dosegnuti. Ma šta očekivao od budućnosti, prošlost ne možeš promeniti i naše patnje dolaze zapravo otuda što, ako smo ljudi, živimo jednako i u prošlosti i u tom snu o budućnosti. Možda se i može život urediti, ne obazirući se na prošlost, ali ako je to onda uopšte život, postavlja se pitanje da li smo mi tada uopšte ljudi.

Koju ideju tvoje predstave nosi lik Amande?

Amanda dokazuje uzaludnost i kobnost samozavaravanja u borbi sa svetom. Užasna snaga kojom pokušava da prećuti, da poništi svoju i patnje svoje dece,  ima za posledicu koban ishod. Njena nepomirljivost sa svetom čini je naizgled romantičnom junakinjom, ali slepost sudbine nije uspeo da nadmaši ni Prometej, a kamoli jedna siromašna malograđanka iz predgrađa Sent Luisa. Zato, umesto romantičarskog, njen slučaj postaje tragičan, a sentimentalizam Staklene menažerije postaje potresan i otvara mogućnost za katarzu.

U jednoj od prvih verzija, ovaj komad se zvao Udvarač, zašto?

Ja verujem da je to zato što je za fabulu to bolji naslov, ali za celinu drame je neuporedivo bolji i bogatiji Staklena menažerija, što je vreme i pokazalo. Posetilac, odnosno Udvarač bi nas obavezao da komad igramo durski, a Staklena menažerija nalaže da komad „sviramo“ molski. Mogu da zamislim da se rediteljskim postupkom ova drama postavi na scenu tako da njen tačniji naslov bude Udvarač. Ali meni je mnogo veći izazov da u procesu proba pokušamo da domašimo ono u komadu što ga je naslovilo Staklena menažerija. Verujem, naime, da za lirsko još uvek ima publike i nade.

Razgovor sa rediteljem Radoslavom Milenkovićem
vodila dramaturg Ivana Dimić

NAPOMENA: Rezervisane ulaznice za ovaj događaj mogu se preuzeti na Ticketline prodajnom mestu.